Toliko reci imamo iz madjarskog (kasapin), nemackog, engleskog, francuskog, turskog.., jezika, da mi nije jasno kako bismo se sporazumevali da ih samo izbacimo... kapija, merdevine, jastuk, carape, pantalone, jorgan, dugme, marama, secer, ortak, komsija, pekmez, tursija, pogaca...
Mnoge su reci u turski dosle iz arapskog, recimo: tursija, kandilo..., ili iz persijskog: sanduk
anglizmi: dzem, intervju, aplauz
germanizmi: snajderka (krojacica), suster (obucar), strudla, snicla, srafciger...
Споразумевали бисмо се српским речима: вратнице, лестве, узглавље, хлаче, покривач, пуце, повезача, шећер (нажалост, немамо своју реч; примерице, Словенци кажу
сладкор), ортак (пих, ни овде ми не пада на памет нека наша реч сем фр. речи
компањон), сусед, пекмез (...), зимница, погача (италијанизам је) итд. Аплауз (германизам) = пљесак. Шницла = одрезак, шрафцигер = одвртач, одвијач...
Можемо мало да се играмо ковања нових домаћих речи: крофна = вруће надигнуће

, гаће = покригуз

(муданте је, јелте, „босанчизам“

), чарапе = покринога

...
Остају, пак, и неке друге, мање употребљаване речи: флаксерица, зерделија, дудајзла, њуферица, лојтре, вајерцаг, шарајзлин, ципелцуг, чушпајз, шефија, штунфе, гефуфна, блајбингер, штозденфер...

(Шала!)