To se zove narodna ili pučka etimologija, i jedan je od mehanizama promene značenja reči. Tako „pretpostavka“, umesto prvotnog značenja „ono što se pretpostavlja“, prema svojem obliku „pred“-„postavka“ intuitivno dobija drugo, pomereno značenje „ono što se napred postavi“ (preduslov). A kako se nijedna narodna etimologija ne događa bez razloga, verovatno je i na ovu uticala reč „postavka“, koja slično znači, a slušamo je celih dvanaest godina na časovima matematike, što nije beznačajno: „ono što se prvo postavi, pa se zatim rešava zadatak“.
Naravno, i meni takva upotreba reči „pretpostavka“ odvratno zvuči, jer ni meni to ne znači to, ali šta ćeš — protiv jezičke promene se ne može, i ne treba to uzimati mnogo k srcu. Jezik mora da se menja, i svaka generacija unosi nove promene. Bitno je da se u datom trenutku oni međusobno sporazumeju, jer jedino tako jezik funkcioniše i živi, a niko ne može da garantuje da „prepostavka“ već u sledećoj generaciji, za dvadesetak godina, možda neće značiti nešto sasvim drugo!
Nije tačno da su jedne reči, oblici i značenja lepi, tačni i pravi, a drugi ružni, netačni i iskvareni. To nije tačno, to je samo nečiji subjektivni doživljaj, a jezik se sa svakom novom generacijom menja sam po sebi, neovisno od toga što stariji kukaju na to kako mlađi više ne umeju da govore, kvare jezik i ruže ga. To su besmislice, i u svakom vremenu i na svakom mestu su se neki stariji mrštili na neke mlađe što govore drukčije, ali mimo toga se ne može, to je sasvim normalno, jer svaki se jezik na kugli zemaljskoj oduvek menja sa svakom sledećom generacijom, doduše ne uvek u istom intenzitetu i ne uvek istom brzinom.
(Postojanje pisanog standarda, recimo, obično umnogome usporava promene. Zato je današnji engleski dosta bliži Šekspirovu engleskome nego što je današnji srpski, za to isto vreme, srpskome od pre četiristo godina; jer oni su za sve to vreme imali funkcionalan pisani jezik koji je usporavao promene, iako su one posle četiristo godina ipak znatno vidljive, a mi nismo, i kod nas je promena još veća, toliko da oni mogu i danas čitati i razumeti Šekspira, a mi bismo znatno teže ili nikako mogli razumeti čoveka koji bi danas govorio tadašnjim srpskim jezikom. I isto se on tada mrštio na jezik generacije svoje dece, i njegova deca na jezik njihove dece, i sve tako, malo po malo, te se do danas jezik vrlo izmenio.
A u poslednjih dvesta godina pak, otkada imamo srpski književni jezik, promena je skoro neznatna. — Naravno, ovo je samo jedan faktor koji utiče na jezičke promene, ne treba izgubiti iz vida i razne ostale.)
