U tekstu koji sadrži redni broj nema zabune jer se podrazumeva da čitalac prati smisao.
Па управо није тако. Читалац
прати, дође до „18.” — не зна који је падеж (пошто
у може ићи и с генитивом и с акузативом и с локативом), мора да иде
даље, до следеће речи (тј. до управне речи синтагме) да нађе у којем је она падежу, па тек онда да декодира у којем је падежу био редни број.
Ko ne razlikuje redne brojeve od osnovnih džaba mu tačka, padežni nastavak itd.
И опет: не. Ко не разликује у писму редне бројеве од основних (тј. не користи тачку), свакако их
савршено разликује у говору и мислима — основни просто значе количину, а редни место у реду. Стога
није џабе падежни наставак, који управо
увек служи као дистинктивно средство (ма колико нам био нелеп), за разлику од тачке која је двосмислена из два разлога — једног оправданог (што дуже траје декодирање) и једног неоправданог (што се у писму мешају редни и основни бројеви).
Да не остане нејасно, и мени је једнако одбојан такав начин писања — не користим га осим изнимно — али се морају узети у обзир језички
функционални разлози зашто то понеко користи. Уз то, приручници (осим Клајна и апроксимативних бројева) то не забрањују.