Bije batinaš, bogme svojski raspalio — je li ti poznat Drobac iz Putujućeg pozorišta Šopalović? Možda se može napraviti neka paralela.
Taj batinaš, kralj, kraljica, sudije, dželati, ostali koji biju, bese i streljaju deo su neke vlasti, a Stojkovići običan su narod. (I kada dođu kući, bave se sasvim običnim poslovima. Večeraju, pogledaju oko kuće, a onda na spavanje, da ujutru ne bi zakasnili na streljanje.)
A mi živi, i umrećemo od smeha — prkos, inat, ili natprirodna sila? Rekao bih da ova pesma ima jak socijalni motiv, koji se ostvaruje kroz kontrast Stojkovića, prostog naroda, i vlasti, svih onih sudija i dželata koji ih sve vreme ubijaju i ubijaju; i kroz snažnu ironiju:
a mi živi, kada dođu kući ništa neobično, ležu da ne bi ujutru zakasnili, itd.
Dakle, ova je pesma jedna satira, ona demistifikuje svaku vlast, izvrće je ironiji, travestiji, i staje na stranu običnog naroda, nekih Stojkovića, koje svakog dana iznova i iznova ubijaju — a oni opet živi, i umreće jedino od smeha!
Znaš li, sa časova književnosti, kakva je pesma balada? Zašto se ova pesma zove Balada o Stojkovićima? Balade su tragične pesme, obično sa tužnim završetkom, a u kojima se događaji ne gledaju sa stanovišta čitavog kolektiva, kao u epskim pesmama, već se „uobličavaju iz ugla obiteljskog ili osobnog viđenja“ kao „kazivanje o čovjeku“ (H. Dizdarević). Zato se ovde i ne govori o narodu koji ispašta, već o Stojkovićima, jednoj porodici, koja ispašta, da bi se ispoštovale norme balade, a da bi se ispoštovale norme balade, ali ironično i parodično, i ova pesma ima „tužan završetak“: Stojkovići umiru, ali od smeha. Ovo je, znači, i parodija balade, ironično poigravanje njome također radi satiričnog efekta čitave pesme.
