У Речнику страних речи Клајна и Шипке виндоуз стоји малим словом. Међутим, у једном приватном писму које ми је г. Клајн послао одговарајући на неке моје недоумице управо из те области (имена програма и сл.) писао је више пута Виндоуз, великим словом. Зато сам и ја збуњена што се тога тиче. Међутим, мислим да ипак треба следити речник а не приватну преписку, јер је Речник нешто доступно свима, док је приватна преписка ипак само приватна и не може служити као аргумент. Међутим, то је само моје мишљење (које чак и није стручно), и знам да има и оних који мисле другачије, тј. да је сасвим ок узети ово писмо као неку врсту Клајнове корекције онога што пише у Речнику.
С друге стране, у истом том одговору, на моје питање да ли имена програма треба транскрибовати или их писати у оригиналу, одговор г. Клајна је био да, уколико су познати широј јавности треба их свакако транскрибовати, док они који нису толико познати, њих треба оставити у оригиналу, барем док не постану исто толико познати и раширени у широј јавности да њихова транскрипција не изазива конфузију. Ево, овде ћу ти залепити део мог писма које се односи на ту проблематику као и део писма проф. Клајна у ком ми даје свој одговор на постављено питање:
Питање:
Дакле, основно питање јесте да ли треба да се транскрибују имена информатичких програма, или да се оставе увек и безусловно у оригиналу, без обзира да ли се ради о латиничном или ћириличном тексту? Правопис каже, транскрипција је могућа у ћирилици и латиници, а изворно писање у латиници, ми то разумемо на следећи начин: Транскрипцију можемо користити у оба писма, јер нам то та два писма дозвољавају без проблема, а изворно писање се може користити само у латиници, док у ћирилици треба писати транскрибовано кад год је то могуће. Дакле, постоје изузеци, које даље правопис (а и ви у свом одговору) наводи: латинска имена биљака и животиња (lupus vulgaris), латински изрази и изрази из страних језика (de facto, sui generis, итд., или c'est la vie), или пак она имена која не знамо како се транскрибују. Према ономе како неки од нас тумаче малопре наведено, ни у једну од ових група не спада виндоуз, Мајкрософт, линукс, убунту, ворд, и сл. Штавише, у Велком речнику страних речи и израза чији сте један од аутора, баш наводите виндоуз, и то управо тако како неки од нас мисле да треба – транскрибован. Наравно, постоје такође и имена информатичких програма, компоненти и сл. која садрже скраћенице (које су према мом скромном мишљењу, недовољно обрађене у Правопису), тако да се налазимо пред правом дилемом кад је у питању, на пример Windows XP, или било која од скраћеница, а поготову оне које у себи садрже слова која не постоје у ћирилици (X,Z,W). Како поступити са Windows XP у једном ћириличном тексту? Транскрибовати све (виндоуз икс-пе), транскрибовати делимично (виндоуз XP), или једноставно све оставити у оригиналу (Windows XP) или нешто четврто?
Одговор:
Покушаћу укратко да Вам изложим теоријска начела која леже у основи ваших дилема око транскрипције. При том остаје отворено питање како ће аутори новог Правописа применити та начела, и колико их је могуће применити, будући да, као и увек у језику, нема оштрих граница, него се категорије неосетно преливају једна у другу.
Долазећи у наш језик, стране речи и страна имена подложни су процесу одомаћења (натурализације), што практично значи да постају познати код нас и да стичу фреквенцију употребе упоредиву са фреквенцијом домаћих речи. Последица је њихова адаптација (прилагођавање), која може бити најпре морфолошка (нпр. енглеске именице добијају род и нашу падежну промену), затим фонетска (нпр. енглеско w изговарамо као наше в, мутни вокал у француском Peugeot или немачком Goethe замењујемо нашим е) и графичка (тј. пишемо фонетски уместо изворне графије). Ове адаптације су зависне од одомаћења, као и једна од друге, по наведеном реду. То значи да не вреди да размишљате о правопису ако се претходно није усталио наш прилагођени изговор (нпр. пежо, Гете), а тај изговор се неће усталити ако се име није уклопило у нашу граматичку промену (нпр. Гетеа, Гетеу, Гетеов), без чега нема употребе у говору.
Прелазећи на Ваше примере, то значи да је нормално да пишемо Виндоуз, у Виндоузу, Виндоузом, као што сви пишемо возим се у пежоу (а не „у Peugeot-у“), дакле као што употребљавамо друге познате фабричке називе и страна имена уопште. То не би важило за неки нови, непознати и вишечлани назив програма (рецимо, на мом десктопу је икона за некакав AutoHotkey Setup 1.0.47.05 Wizard), бар дотле док он не постане познат и не сведе се на једну или две речи, што би му омогућило да се мења по падежима. (...) Писање „Windows-а“ „у Windows-у“, „Windows-ом“ у ћирилици је непрактично, јер подразумева сваки пут промену фонта и употребу цртице (док Хрвати немају ни један ни други проблем).
Мислим да последњи пасус одговара на твоје питање.
