Лично мислим да је Клајн само написао неко своје виђење идући линијом лакшег отпора, будући да се ни њему вероватно није уклапало дугогодишње учење о аористу. Видела сам да он чак помиње како код глагола на -ћи основу тражимо у трећем лицу множине презента. Занимљиво. Ово је један за мене нов и непознат приступ и лепо заобилази питања типа како је дошло до гласовних промена, а дефакто је дошло. И сад кад одбијемо -ћи (по Клајновом), додајемо наставке на основе и-, до- и сл. Занимљиво тумачење, али волела бих да чујем колико се лингвиста с овим слаже. На основу чега то Клајн сад тврди? Е, свашта!
meni Klajnovo objašnjenje sasvim leži i ne treba mi drugo. Osim toga, sasvim je dovoljno za, na primer, nekoga ko uči srpski i ne zna kako da napravi radni glagolski pridev...
Главна разлика између Клајнове и Станојчићеве књиге јесте у томе што је ова прва намењена
странцима и онима који тек уче српски језик, док је средњошколска граматика, несумњиво, један научни уџбеник (не универзитетски, али подразумева какво-такво предзнање). Стога је јасно зашто је Клајн избегао основу из аориста код гл. I врсте: којем би још странцу био познатији и ближи аорист него презент! Наравно, при том није начинио никакву материјалну грешку: његово правило (макар ново и непознато) апсолутно важи, само што није потпуно системско.
Оли:
Лако је код сећи јер је основа сек, али код доћи је дођ, ја гледах у граматици, нема ничег прецизног, елегантно се прескачу неке ствари. Послах питање паметнијима од себе, јер је баш и мене заинтригирало. Код Поповића и Станојчића пише све нешто изокола, али на ова питања не дају директне одговоре.
Није тачно да је код Станојчића било шта прескочено или замумуљено. Грађење радног гл. придева код правилних глагола добро је описано (већ је неко цитирао), с тим што су, као и код Стевановића, испод текста о грађењу дати и глаголски облици неправилног грађења, међу којима и радни гл. придев нашег
ићи.
И то у чему Клајн прави разлику, не даје одговор на питање. Ни он не одговара откуд се то ђ претворило у ш.
Ни од једне ни од друге граматике не треба очекивати тумачење ове гласовне промене, мада овај јединствени однос
д : ш, одн.
ђ : ш можда више личи на суплетивизам него на алтернацију. Та појава је без сумње историјског типа и свакако јој није место у синхронијској дескрипцији језика, осим што је треба констатовати (како су и један и други учинили).