Препричаћу вам недавно искуство подучавања Италијана једној реченици. Занимало га је, наравно, како девојци да каже:
voglio baciarti, тј.
хоћу да те пољубим.
Х сам одмах елиминисао (чему мука, ни ми га не изговарамо
), али остали гласови су слични италијанским.
Записао сам српску реченицу италијанском графијом, јер је то у овом случају могуће и изгледа овако:
ociu da te pogliubim. Подела на слогове такође одговара италијанској, једино што се последњи слог завршава сугласником који потиче од наставка
-м у 1. л. јд. презента, а сугласник на крају изворно италијанских речи није честа појава и условљена је околним речима.
Међутим, прозодија двају језика, мада сличности има, није идентична. Посебно се то очитовало у његовом изговору речи "пољубим" (требало би /'пољу:би:м/, краткоузлазни и постакценатске дужине, додуше нисам сигуран за ову на
и 
). Но, његов изговор гласио је овако: /'пɔљљубим/, при чему је тон акцента био приближан нашем дугосилазном (што је чест тон којим изговарају отворене вокале (
а, односно отворено
е или
о), због чега се људима чини да се стално деру или да певају). Наиме, мој пријатељ Италијан изговорио је записану му реч у складу са свим правилима италијанске прозодије. Није успевао да имитира српску, јер се није трудио, али свакако мислим да би вежбом, односно пажљивијим слушањем за почетак, у томе и успео.
Италијани имају дужину вокала у изговору, али она нема фонетско значење (као у латинском, и српском, на крају крајева), већ представља алофонску појаву (зато ће вам, ако учите италијански, бити речено да он нема дужину вокала). Но, ако је у одређеној ситуацији економично, Италијани заиста могу да решетају као Шпанци кад говоре, низањем кратких адинамичких слогова, уз додатак разлике између отвореног и затвореног
о, односно
е, коју шпански не познаје. У свакој врсти фамилијарног говора Италијани најчешће отежу одређене наглашеније делове реченице, а нама то звучи тако како сам поменуо.
Иначе, исто тако, могу вам рећи да је фонетика нашег језика умногоме и слична италијанској и обрнуто. До тог закључка дошао сам на основу искуства. Наиме, откад сам почео да учим италијански и да усвајам њихову фонетику, десило ми се безброј пута да из своје собе кроз затворена врата чујем говор на телевизору и да не могу да разазнам да ли се ради о српском или италијанском језику, јер речи нисам довољно добро чуо да бих их могао разумети, али прозодију говора јесам и била ми је превише слична.
