И нешто ми никако није јасно: Ако нема поделе на српске и хрватске речи, ако су и спочитавати и спужва српске речи
Па ту је погрешка у премиси, те зато не ваља ни закључак. Нису само српске речи, него су заједничке. (Једнако и српске и хрватске.)
да ли то значи да је све то у ствари српски језик (па и онај језик којим говоре Хрвати, Бошњаци и Црногорци) којем су други народи само дали ново име?
Па зато и не значи да је то „све и свуда“ у ствари српски језик. Сваки од тих народа има СВОЈ језик, и даје му своје име. (Нити је ичији језик у ствари туђи, ни поклоњен ни позајмљен, нити му је ико смишљао нова имена.)
А ако се ради о свесрпском језику, зашто онда користимо термине хрватски, црногорски или бошњачки (босански) језик? Зашто не кажемо да сви говоре српским језиком? Зашто, на пример, не кажемо: Српски језик којим говоре Хрвати у Хрватској незнатно се разликује од српског језика којим говоре Бошњаци у БиХ, а само мало више од српског језика којим говоре Срби у Србији?
Зато што не кажемо ни да се хрватски језик којим говоре Срби у Србији незнатно разликује од хрватског језика којим говоре Бошњаци у Бих, а само мало више од хрватског језика којим говоре Хрвати у Хрватској; нити кажемо да се босански језик којим говоре Срби у Србији незнатно разликује од босанског језика којим говоре Бошњаци у Бих, а само мало више од босанског језика којим говоре Хрвати у Хрватској...
А могли бисмо сасвим ласно и тако рећи једнако као што можемо и тако како си ти предложио. Откуда та „збрка“?
Ево откуд. То што речи не делимо на српске и на хрватске, не значи одмах да су све српске. Јер, језик јесте један и исти, па су и све речи заједничке, али сваки од народа има своју етнотериторијалну књижевну варијанту тога језика, коју логично назива својим етничким именом, и нормира је у својима културним центрима. Српски језик само је једна од тих социолингвистичких варијаната, као што су и хрватски и бошњачки језик, која има своје место у томе дијасистему, своју сферу и ареу употребе, своју сцену на којој наступа, и своју рају која ће јој тапшати на крају баладе.
