Pre svega, hvala lepo na utrosenom vremenu da se ovako strucno objasni ono sto meni smeta
Slazem se da je sustina u prvoj recenici, dakle ako govorimo o izvornom uzickom dijalektu, naravno da je moja pokojna baka koja je rodjena na selu tako govorila. Samo sam ja na pocetku stekla utisak da se govori o danasnjem, savremenom razgovornom jeziku, jer si rekao svom sagovorniku:
Mmm, ne treba tu dužina, što će ti?
Dođeš ti lepo u Užice i probaviš ovde par meseci, pa da vidiš kako će ti zgodno i sva četiri melodijska akcenta i postakcenatske dužine ući u uho i pod jezik.
(
A bogami i druge neke stvari — infinitiv umesto dakanja, muški hipokoristici na -o umesto na -a, radikalna palatalizacija i sibilarizacija, ijekavica. . . i ima da ti jezik bude kô bog! Cheesy Pravi vukovski — ni sa kim nećeš moći da progovoriš! Grin)
Dakle, ako danas dodje u Uzice, ne verujem da ce daleko cesce cuti infinitiv. I naravno da ne kazem da ga nema, samo da je dosta redji.
Ah, pa dobro, tu smo se dakle mimoišli.
Hteo sam reći kako će se i danas ipak u Užicu dosta češće čuti infinitiv nego što će se čuti u ostatku (uže) Srbije istočnije odavde, to je bio kontekst. A to je zato što poneke dijalekatske crte ipak opstaju u govoru, pa iako se i dijalekti brišu, ipak i u okvirima toga nekog opšteg razgovornog jezika Užičani govore unešto drukčije nego, recimo, Nišlije, jer i jedni i drugi na tu književnu osnovicu svoga jezika, na koju prelaze sa izvornih dijalekata, svakako u manjoj ili većoj meri i unose poneke i poneke navike iz dijalekta. Pa tako neki imaginarni prototipični Nišlija
nikada neće upotrebiti infinitiv, već uvek dakanje, a neki imaginarni prototipični Užičanin ipak će upotrebiti i infinitiv, i to u zavidnoj meri u odnosu na ostatak Srbije istočno odavde. A opet, neki će imaginarni prototipični Novosađanin i češće upotrebiti infinitiv nego i taj Užičanin, jer su njegov pak dijalekat sasvim mimoišle takve balkanske crte poput dakanja, koje su u većoj meri preplavile jugoistočne srpske dijalekte (pa Nišlije samo dadakaju), a u manjoj meri izbile i unešto zapadnije (pa Užičani i dadakaju i upotrebljavaju infinitiv, — šta od toga dvoga češće, zavisi ipak ponajviše od sociolingvističkoga konteksta: da li je kod govornika više ili manje očuvan izvorni dijalekat), a recimo toliko na sever do Novoga Sada maltene uopšte nisu stigle (pa neki prototipični Novosađani znatno ređe dadaču, nego čuvaju izvorno slovensko stanje: infinitiv).
To važi i za to što sam rekao o ijekavici — svakako danas mnogi Užičani ne govore ijekavski, ili govore ijekavski samo privatno u kući i sa bliskim rođacima i prijateljima, a samo ekavski govore "pred svetom". (Razlozi su, naravno, opet sociolingvistički.) Međutim, svi Užičani ipak imaju jezičko osećanje i kompetenciju i za ijekavicu, jer se svima ona ipak nalazi u nekom bazičnom maternjem, dijalekatskom nivou jezika — čak i ako je, kao ja na primer, nisu slušali u kući i u porodici u detinjstvu, ipak su je svakako slušali u široj sredini: od nekih komšija, ujaka, deda, baba, tetaka, koji su recimo bili manje obrazovani ili su živeli na selu ili su prosto automatizovali dijalekat i nikada ga i nisu ispravljali (a takvih ima i na selu, a i bogami u samome Užicu; ma ipak je ono i dalje samo jedna kasaba na Đetinji
) i sl., pa su i dalje govorili izvornim užičkim dijalektom. Zato svi, i ako ne govore ijekavski, ipak (još uvek) imaju izvornu dijalekatsku ijekavicu u maternjem jezičkom osećanju, i nije im strana — pa zato i kada govore ekavski kako danas govore (no tačnije, to nije zaista ekavski, nego ekavizovani ijekavski!
), ostaje im tragova ijekavice, bilo u nekom zalutalom ijekavskom JE ili I koje je malo neprozirnije pa se nije ekavizovalo, bilo u nekoj postakcenatskoj dužini koja potiče od ijekavske zamene jata, pa se čuva i u današnjem ekavizovanom govoru i tako ipak svedoči o ijekavskoj njegovoj bazi (iako je "na površini" ekavski, tj. ekavizovan
); i na to se odnosilo to što sam i o ijekavici rekao. A recimo, i ovde, u emfatičkom kontekstu, kada se oživljava upravo dijalekat, mnogi Užičani će pre posegnuti i za čistom ijekavicom — "E, đe mu dadok kad je blesa!" ili u izrazima "pjan ko ljetva" i dr.
I jos nesto moram da pitam, posto ne razumem, zasto je ono sto se danas zove "uzicki dijalekat" iskljucivo "ruralni"? Uzice je vec jako dugo vremena grad, tj. carsija; moja familija s jedne strane vec generacijama ne zivi na selu. Da li je to po nekom pravilu odredjeno da je ruralno, da li je to termin?
"Ruralnima" prosto zovemo (nije neki striktni termin, nego više lingvistički žargon) one prave, izvorne dijalekte našeg jezika. Suprotno tome jeste drugi lingvistički žargonizam — "urbani dijalekti" za današnje sociolekte i "urbana dijalektologija" za sociolingvistiku.
Jer ti sociolekti se obrazuju po gradovima od modernoga razgovornog jezika, a ovi izvorni dijalekti mahom se čuvaju po selima i unutrašnjosti, no i to sve ređe i ređe.
Užice je grad otkako postoji — kao grad je i osnovano u dalekoj praistoriji, i uvek je i bilo grad.
To, međutim, nipošto ne znači da nije na momente čak i vrlo ruralno.
Hvala najlepse.
Nema na čemu.
Али откуд то Љ (у свим овим речима) у екавском?
Pa ne znam drugog objašnjenja do da je možda tu neki sufiks -jevati, a ne -evati, pa uzrokuje jotovanje. Ali, s druge strane, otkud i "sikira" diljem ekavskih govora, i "vidio" u ekavskoj Vojvodini, i slične perverzije s jatom po dijalektima, koje nikako ne očekuješ, ali ipak te iznenade?
Pavle Ivić u
Dijalektologiji pominje kako se u Sremu čuje i vokativ "dȉjete", i pretpostavlja kako je to prosto došlo iz narodnih pesama i ušlo u govor kao neki stilski obojen izraz. I okej, to objašnjenje sasvim pije vodu, ali samo dok se ne zapitamo — čekaj malo, a zašto bi se u Sremu pevale ijekavske pesme?
Čak i da su poneki guslari iz ijekavskih krajeva i prelazili Savu, kao što verovatno jesu, — pa nije ih moglo biti toliko, da bi uspeli uticati na dijalekat!
Ali, čudni su putovi jezički.
Otkud elementi ijekavskog u tradicionalno cisto ekavskim sredinama? I ja sam se pitao, pa mi pade na pamet uticaj crkvenoslovenskog, pogotovo u periodu kad nije bilo modernih sredstava komiunikacije, medija, cak ni previse pisane reci. Nakon toga je neka tradicija mogla zadrzati u jeziku ponesto.
