Hm, pa ne bih baš rekao. Litota kazuje nešto tako što negira ono njemu suprotno.
Litotes (grč. „pojednostavljenost“) označava figuru koja nešto ističe tako što negira ono što je tome suprotno: „Ne mrzim je“ (umjesto „Volim je“), ili „On nije baš najpametniji momak“ (umjesto „On je glup“), ili „Oj, djevojko ne mnogo lijepa, ni lijepa, ni od roda velika!“ (umjesto ružna i prosta). Neki litotu definišu kao „obrnutu hiperbolu“, koja umanjuje veličinu ili značaj onoga o čemu se govori. Međutim, uopšteno se smatra da u litoti nema pretjerivanja, pa se ne može smatrati vrstom hiperbole. (Izraz „Manji je od makovog zrna“ jeste hiperbola jer pretjeruje, mada u obrnutom smislu.)
Znači, umesto da kažem „majka“, ja kažem „nije mi otac“ (ima često u onim zagonetkama tipa „a šta je onda“ ovakvih litota), umesto da kažem „toplo“, ja kažem „nije hladno“, znači kažem nešto tako što negiram njegov antonim. Tako sam rekao isto to, ali s posebnim efektom — bilo ističućim („on je nezdrav“) bilo ublažujućim („nije pametan“). Ovaj drugi efekat litote, na taj način, zapravo prerasta u eufemizam. Koji ćemo efekat litotom postići, zavisi od konteksta. (I „on nije pametan“ može biti isticanje, te ne biti uopšte eufemizam, naprotiv.)
Taj žargonski primer sa „užasno“ i „strašno“ i „strava“, koji znače da je nešto dobro, da je kul i pozitivno, a zapravo te reči izvorno nose loše i negativno značenje, jeste običan značenjski obrt, igra rečima, tako da se umesto pravoga u kontekstu uzme suprotno značenje date reči. To je po postupku najsličnije ironiji, samo što u njoj to novo značenje obično bude negativno, dok je ovde obratno, a ima i elemenata oksimorona i paradoksa, kojima je žargon najpre bio inspirisan.
