Jedina im je sličnost što su labiodentali. Čak ni po načinu tvorbe ne mogu biti parnjaci - "v" je ploziv, a "f" je strujni konsonant (čini mi se - ako sam pogrešio, izvinjavam se unapred, i molim nekoga da potvrdi ili opovrgne ovo što sam rekao).
Pogrešio si, /v/ se uzima da je labiodentalni aproksimant, a /f/ da je bezvučni labiodentalni frikativ. (Kasnije u diskusiji je neko napisao da se /v/ uzima da je sonant, ali to je nedovoljno i nespretno određenje.) Ali fonema /v/ može i realizuje se i kao zvučni labiodentalni frikativ, pa /f/ i /v/ svejedno nisu par, jedno s drugim nema neposredne veze.
Fonološki sistem je sistem a ne prost skup fonema zato što je uređen, a u osnovi tog uređenja su binarne opozicije između pojedinačnih fonema, njegovih elemenata. Inventar binarnih opozicija broji njih petnaestak i uzima se kao univerzalan za sve jezike, ali su za jedan jezik bitne samo neke od njih. Za srpski je jedna od bitnih opozicija zvučno prema bezvučnom i njome je obuhvaćeno sedam parova fonema (p:b, t:d, s:z, š:ž, č:dž, ć:đ, k:g), što joj daje centralno mesto u organizaciji srpskog fonološkog sistema.
Pitanje je zašto foneme /f/ i /v/ nisu obuhvaćene ovom opozicijom. Ključna reč je neutralizacija. Opozicija zvučno prema bezvučnom koja postoji između opstruenata neutrališe se u poziciji pred trećim opstruentom. Foneme /s/ i /z/ su u opoziciji, što se može ilustrovati minimalnim parovima sa:za, kosa:koza, itd. Ispred trećeg opstruenta, međutim, ova opozicija se neutrališe, što se može ilustrovati parovima spor:zbor, iskon:izgon, itd. Ispred /v/, pak, ne dolazi do neutralizacije, što se ilustruje parovima s vukom:zvukom, svati:zvati, itd. To povlači da /v/ u fonološkom smislu nije opstruent, a to dalje povlači i da nije par sa /f/. Mislim da bi to bilo najkraće objašnjenje.
