Ево и мене.
Најпре: нисам мислио да су
-ски, -шки, -чки и остали аломорфи (
-ћки, -цки) све различити суфикси, нити сам помислио да је
витешки настало од
витез + -шки. Јасно је да је то све један суфикс са различитим реализацијама (као
раз- у
разиграти, распустити и
рашчистити).
Када је реч о аналогији (а то је вид развијања форме речи [префонологизације, рекао би Јакобсон]
потпуно различит од регуларних фонетских алтернација), нема сврхе анализирати реч преко творбених елемената. Дакле
витешки није
од витез + -шки (-ски), него је
према, рецимо,
лупешки.
Код тумачења гласовних промена много је важно водити рачуна на ком се тлу оперише: синхронијском или дијахронијском. Ако палатализацију, на пример, описујемо на нивоу савременог језичког осећања, нема шта ту да тражи полугласник; у модерним граматикама се, уместо тога, каже: Велари
к, г, х прелазе у
ч, ж, ш испред тих и тих флективних наставака и ових и оних суфикса. (Узгред, знак > користи се за дијахронијске промене. За алтернацију једне фонеме у другу данас се користе или две тачке [:] или стрелица [→]). Ја сам покушао у првом посту да не залазим у историју, па је зато можда моје објашњење испало штуро.
Pa i jotovanje je vrsta palatalizacije, ako pod palatalizacijom uopšteno podrazumevamo bilo koju promenu suglasnika, ne samo velarnih, u palatale (i
lj i
nj su palatalni, prednjonepčani, suglasnici). Dakle, palatalizacija jest u svakom slučaju.
Ја мислим да није паметно уплитати палатализацију у ширем смислу као термин у све ово јер је сувише компликовано и без двосмислености термина. Уместо палатализација ’било које претварање у предњонепчани глас’ безболније је и пожељније, свакако, користити
умекшавање или нешто слично.
ово потоње управо је било веровање да се и у
витешки (као у овим Бојановим примерима) десила палатализација
(то јотовање, а не оно добијено у комбинацији с јотом 
)
Јотовање је једно једино, увек с јотом.
Не бих се сложио с Бојаном да зарад објашњења неколико придева на
-њски од основа на
-н треба и придеве типа
влашки, грчки, хируршки, ловачки тумачити као резултате јотовања. То су све јасне палатализације и није им место „у кошу” с дискутабилним јотовањима.
Најзад, решење наше муке око
витешки, умногом је дала Оли када је упоредила
витез са
кнез, где имамо исто то
з по пореклу. Потражио сам етимологију на Хрватском језичном порталу (Скок ми није баш доступан), и тамо пише:
prasl. *vitędzь (rus. vítjaz', češ. vítěz) ← germ. *wiking- (stisland. víkingr: ratnik, viking)
Нећу улазити у то колико је веза са германским
викинг сувисла, али чим се види руски и чешки лик те речи, јасно је да је прасловенски облик добро реконструисан. Дакле, то прасл. *vitędzь морало је трећом палатализацијом настати од
*vitęgъ, а та је именица у време након прве палатализације у вокативу сигурно гласила
*vitęže, док јој се придев, ако није касније настао по аналогији, сигурно морао градити овако:
*vitęg- + -ьskъjь > *vitęžьskъjь (претпостављам да се и у старим споменицима може наћи
витѧжьскыи или нешто слично). Добро, назал је прешао у
е, редуковано
и испред
ј је дало
-ски (са дугим
и), а даље је лако:
витежски > витешски > витешки.
(Заиста не знам како ми је могла промаћи сличност са
кнез, а нарочито вокатив на
-же, који је код свих других именица на
-з без палатализације. Што је промакло мени, и није страшно, а што је промакло Клајну [он то у РЈН, како сам већ цитирао, сврстава у аналошке појаве], већ је озбиљнија ствар.)
