Еурека!
Нисам постао за ових неколико дана историчар језика, али сам успео да процуњам по литератури на интернету. Ђорђе је, као што је и било очигледно, у праву: основа за р. г. п. јесте суплетивна.
Решење је толико блиско разуму да је невероватно како неком није пало на памет пре. Глаголу
ићи (< iti), наравно, семантички је најближи глагол
ходити, ходати (стара основа
*hod-) и не чуди што је он (тј. неки његов коренски изданак) облички преузео партиципе (ваљда је основа
*id- била прекратка [?]).
Е сад, у историју! Зна се да у стсл. постоји суплетивни партицип перфекта
шьлъ-шьла, од којег смо добили данашње
ишао (иницијално
и доспело је аналогијом према осталим гл. облицима, па су текле стандардне промене
ишьлъ > ишалъ > ишал > ишао). Исто се зна да у том језику постоји и партицип претерита
шьдъ, а тај је облик и био основа за п. перфекта
*šьd- + -lъ > *šьdlъ > šьlъ (уп. исту екстраполацију
*pletlъ > plelъ код глагола
плести). Најзад, основа
*šьd- у вези је с кореном
*hod-: редукцијом вокала
о (то је превој
о : ь) добијено је
*hьd-, што је првом палатализацијом дало
*šьd-. Ако хоћемо ићи још дубље, руски
Етимолошки речник словенских језика каже да је праиндоевропска основа могла гласити
*sod-/*sed.
Мени је, такође, занимљиво што овај корен можемо видети у рускословенизму
путешествије, који, по етимологији, значи ’ходање, идење путем’ (
с је стандардно интерполирано између два експлозива [
шед-т],
д је касније испало, а меки полугласник се, као што је познато, у руском вокализовао у
е). Занимљиво, зар не?
