Зар ту није ствар као са Сунцем и сунцем, или Месецом и месецом? Ако мислимо на Зевса или Хермеса, ради се о боговима, али ако говоримо о јудеохришћанском и исламском богу, онда говоримо о Богу, који јесте бог, али је и Бог, зар не?
Da. Sunce (sa velikim početnim S) je zaista i ime jednog sunca, Mesec je i ime jednog meseca, Bog je i ime jednog (judeohrišćanskog ili muslimanskog ako prevodimo "Allah") boga. Dakle, ako imenicu "Bog" upotrebljavamo kao lično, vlastito ime ovoga konkretnog boga, onda se ona, kao i svako vlastito ime, piše s velikim početnim slovom.
Ali u svim onim narodnim izrazima piše se s malim početnim slovom (bože moj, bože sačuvaj, pobogu, bogami, bože me prosti, zaboga, budi bog s nama, za boga miloga, kako bog miluje, po božjem zakonu, pomozi bog, alaha mi, alahu ekber, subhanalah, inšalah itd.). Jer se tu ne misli na judeohrišćanskog ili muslimanskog boga Boga (Allaha), već na božanstvo kao takvo. U opštem jeziku obično i ne govorimo o bogu Bogu (ili Allahu), nego o bogu (alahu) kao takvom. Zato će se Bog, s velikim početnim slovom, i pojaviti najpre u teološkim tekstovima, gde će se i štošta drugo iz poštovanja pisati s velikim početnim slovom, a što neće i u opštem pravopisu ("Oče naš, Koji jesi na nebesima ... Carstvo Tvoje ... volja Tvoja" itd.).
Tako će biti i sa suncem i mesecom — u narodnim izrazima (sunce mamino, sunce mu kalajisano, sunce ga grijalo itd.), ne govori se o zvezdi po konkretnom astronomskom imenu Sunce ili satelitu po astronomskome imenu Mesec, iako se (posredno) misli baš na njih. U narodnim izrazima, radi se prosto o opštem, profanom shvatanju sunca, meseca i boga, ne o astronomskom ili teološkom; zato se i upotrebljava malo početno slovo. Tako će se i Sunce i Mesec, s velikim početnim slovima, najpre i javiti u stručnim astronomskim tekstovima (naravno, od udžbenika za poznavanje prirode pa do naučnih studija), ali ne i u opštem jeziku.
Čak i kada mislimo na konkretne, naše Sunce i naš Mesec, ili ako si hrišćanin ili musliman, i zaista misliš na konkretnog, svoga Boga odnosno Allaha, opet u svim tim izrazima, i najčešće uopšte u opštem jeziku, pišeš malo početno slovo — jer je tu istaknutiji opšti, profani aspekt tih pojmova, a ne onaj astronomski ili teološki. Kada je malo oblačno, pa se pojavi sunce, a ja kažem: "Gle, eno sunca" — onda zaista (manje ili više posredno) mislim na konkretno, naše Sunce, ali svejedno to pišem s malim slovom, jer mislim na sunce kao takvo, više u profanom nego u astronomskom smislu. Tako i za boga/Boga i alaha/Al(l)aha — kada i vernik kaže "bože moj" ili "alaha mi", i on će to pisati s malim početnim slovom, jer iako (manje ili više posredno) misli na svoga, judeohrišćanskog ili muslimanskog boga Boga odnosno Allaha, kontekst u kome ga pominje je prosto više profan nego teološki.
Bog i Al(l)ah sa velikim početnim B i A, kao vlastita imena ili kao kakvi teološki termini, najpre pristaju teološkom pisanom diskursu, kao što i Sunce i Mesec, s velikim početnim slovima, najpre pristaju naučnom. U opštem jeziku, svakako sve to najčešće pišemo s malim početnim slovom, jer je i kontekst najčešće profan, opšti, "narodski".
Hoćeš da kažeš da ako mislimo na određenog boga
da onda treba veliko B da se stavi?
Ne. Zavisi od konteksta u kojem pominješ boga/Boga. Pročitaj ovo iznad pa vidi je li sad jasnije.
