само сам хтео да кажем да би њој замерили ако се не би исправила. Србину не би. Границе наше толеранције су много шире. Да ли је то добро или није, питање је за другу дискусију.
Узе ми Зоран шлагворт.
Али, ја ћу то онда мало другачије:
Не знам колико има година та сведокиња у Хагу, али сам сигуран да је сав свој живот, све до почетка распада Југославије (односно, до 90-их година 20. века) говорила извјештај, а не извјешће (разлоге за толику сигурност објаснићу другом приликом). Е, онда се почетком 90-их година појавила једна група набријаних хрватских лингвиста која је свечано објавила да је извјештај омражени србизам а да је извјешће једино исправно, односно, то је једна
лијепа хрватска ријеч коју су барбарски Срби својом језичким хегемонизмом покушали да потисну из рјечника Хрвата. А онај који и даље буде говорио извјештај или није добар Хрват или уопште није Хрват, што је већ довољан разлог за забринутост (мислим, тог нехрвата). Сем тога, употреба ријечи извјешће науштрб речи извјештај помоћи ће Хрватској да се што прије осамостали и да буде стабилна и дуговечна.
Ако сте помислили да карикирам - не варате се. Али у свакој пародији има и зрнце истине.
Сличан случај је и са ногометом/фудбалом у тзв. босанском језику. Знам поуздано (а чини ми се да је и Стоундар из тих крајева, па нек ме исправи ако грешим), да се барем од завршетка 2. светског рата у целој БиХ (сем неких херцеговачких општина настањених Хрватима које су ионако гравитирале Хрватској и у економском и у културалном и у језичком смислу) говорило фудбал, а не ногомет. На ондашњој сарајевској телевизији и Момир Јеловац и Неђо Ковињало и Сеад Хаџијахић и Зоран Поповски и обична "раја" сви су говорили - фудбал. И онда, пре неколико година група бошњачких лингвиста одлучи да напише норму босанског језика и пропише, између осталог, да није више фудбал, већ ногомет. И сад се обични грађанин нашао у небраном грожђу: ако настави да говори фудбал - могу га оптужити за политичку некоректност или за ометања легитимног права једне нације да се формира. И тако обичан дође у ситуацију да се не сме опустити а лингвисти просто цветају и нико од њих не види да су мало оманули: написали су норму која у неким својим деловима не прати природан и неспутан развој језика, односно, не схваћају да се ту ради о вештачкој, артифицијелној норми која слабо одражава "ситуацију на терену". Исти је случај и са хрватским језиком (наравно, не треба генерализовати ствари).
А Србин је потпуно опуштен: он ће говорити како му се свиђа, када чита Правописне одредбе и правила "мислиће својом главом" па ће након тога одлучити шта од тога да примени у пракси, неки лингвисти ће вапити и кукати како се српски језик растаче, други ће имати према свим тим тенденцијама неки помирљив или неутралан став ... али најважнија ствар је да је просечан Србин опуштен (онако баш, баш опуштен) кад говори својим матерњим језиком.
