Испашћу квариигра, али заиста немам појма на шта мислиш. Можда да сачекамо још некога да се укључи. Једино што ми пада на памет је милостиво обраћање угледним муслиманима?
Tako nekako. Otac, stric i ujak su ti tri najbliža muška pretka. Pri tome, otac je glava porodice (negde je to i djed/svekar, ali zato "babo" pokriva i to značenje), stric sa njim jednako deli "vlast", a ujak je u tom starom porodičnom uređenju jedina osoba iz ženine familije koja može direktno da se meša u porodična pitanja, jer je on njen brat i ona je njemu "podređena" jednako kao i svom mužu (devojka se prosila od njene braće, ili setimo se npr. kako beg Pintorović dolazi da odvede svoju sestru kući u "Hasanaginici", on joj nalaže da se razvede od Hasan-age i određuje joj za koga će onda da se uda, a ona je obavezna da ga sluša).
I iz pozicije "deteta", otac, ujak i stric su trojica najvažnijih i najglavnijih članova familije. Oni se bespogovono slušaju, prema njima moraš da imaš najveće poštovanje jer su ti oni najbliži i najnadređeniji muški preci. Onda je normalno što su se, u okruženju kakvo je bilo doba Osmanskog carstva, gde je turski jezik bio najprestižniji jezik, nešto kao što danas dođe engleski, za trojicu upravo
najbitnijih srodnika uvrežili turcizmi, a ne za neke manje bitne ili nebitne srodnike.
Jer, za svaku jezičku promenu mora postojati neka motivacija. A motivacija je ovde bila ugledanje na sve one koji su tada govorili turski — a to su bili uspešni službenici administrativnog aparata, stasiti vojnici, bogati trgovci, ugledni građani, poete i naučnici itd.
(Religija nije bitan faktor, inače se ne bi nijedan turcizam ikada pozajmio u srpskom. Ovde je bitan faktor bila društvena motivacija, da se približi prestižnom sloju društva, a religija u Osmanskom carstvu, mada nije bila sasvim nebitna, ipak nije imala toliku cenu koliku ima na ovim prostorima danas — naprotiv, Turska je tada bila mnogo tolerantnija prema raznim religijama svojih podanika nego što je bio ostatak Evrope: zato Sefardi 1492, progonjeni od strane katoličke crkve, beže tamo gde će jedino moći slobodno ispovedati svoju veru u čitavoj Evropi — u balkansku Tursku!)
Ја рођаком и родицом зовем дјецу својих стричева, ујака, тетака. Никако браћом и сестрама од наведених.
I ja isto, samo su kod mene to rođaci i rođake.
